Tekst Zakona o agencijskom zapošljavanju kojim je, između ostalog, predviđeno da preduzeće može da zaposli do 10 procenata radnika na „lizing“ od ukupnog broja zaposlenih u njemu, a najviše do 30% samo ukoliko poslodavac za to dobije saglasnost Ministarstva za rad, nije dobio pozitivno mišljenje članova Socijalno-ekonomskog saveta.

Iako nije postignut konsenzus u pogledu sadržine teksta ovog zakona, predstavnici sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu očekuju da će Ministarstvo za rad i zapošljavanje uskoro vratiti zakon na doradu, da bi u najboljem slučaju ovaj dokument mogao da uđe u skupštinsku proceduru do marta, eventualno aprila ove godine.

U tekstu Zakona došlo je do izmena s kojima se sindikati nisu saglasili. Promene se odnose na primenu, jer je zakon u verziji koja je ušla na javnu raspravu trebalo da se primenjuje u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, koji je u novom tekstu produžen na devet meseci. U idealnom slučaju, ako nova odredba ostane, očekivanje je da će Zakon početi da se primenjuje tek u 2020. godini.

Članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu dali „zeleno svetlo“ za primenu teksta zakona (mišljenje nije obavezujuće), a najviše je bilo sporno to što su promenjene odredbe koje su definisale ograničenja u smislu procenta ljudi koji bi mogli da budu angažovani preko agencija u odnosu na tekst koji je ušao u javnu raspravu o samom nacrtu.

Posle javne rasprave tekst koji je dostavljen Socijalno-ekonomskom savetu na „ruke“ jeste izmenjen i podrazumevao je drugačije odredbe. Pre svega, novim tekstom omogućeno je pravnim licima koja zapošljavaju do 50 radnika da praktično u odnosu na broj zaposlenih angažuju i 100% radnika preko agencija. Definisana je i fleksibilnija odredba koja se odnosi na velike subjekte, na takav način da je ograničenje u zapošljavanju na samo 10% svedeno samo na one zaposlene koji su u agenciji zaposleni na određeno vreme. Ako, međutim, agencija zapošljava na neodređeno vreme, onda korisnici usluga agencije mogu da zaposle takve ljude u neograničenom broju i da se oni ne računaju u ograničenje koje je definisano zakonom.

Dodatni kamen spoticanja odnosi se i na termin „srodni poslovi“ u uvodnom delu zakona, gde su definisani osnovni pojmovi, pa i šta se podrazumeva pod srodnim odnosno sličnim poslovima kod poslodavca. Uporedni radnik je onaj koji obavlja iste poslove kod poslodavca, i ima istu platu kao i onaj koji je angažovan na istom radnom mestu. U verziji koja je ušla u javnu raspravu bilo je istaknuto da je reč o istim ili sličnim poslovima. Brisanjem termina slični poslovi na insistiranje Američke privrede komore i Saveta stranih investitora dobijen je tekst u kojem, ukoliko poslodavac nema iste poslove za radnike, onda nema obavezu da traži ni slične poslove za njih.

Poslodavac tako može da određuje zaradu za radnika kakvu god poželi, a takva odredba zakona omogućava široku mogućnost poslodavcima da ukidaju pojedine poslove i da iste te poslove obavljaju radnici uposleni preko agencije, a da zaradu ne uređuju u odnosu na srodne poslove koje zaposleni obavljaju u preduzeću, nego po svom nahođenju.